Kada mikrofon postane ogledalo U noći kada se sve prekriva šljokicama i osmesima, Aca Lukas dolazi sa nečim suprotnim – istinom. Nije uglađena, nije laka, ali je stvarna. Njegov glas ne traži aplauz, već odgovor iz publike. Pogled. Klimanje glavom. Suzu. Zatvoren par očiju koje kažu: „Znam tačno o čemu

Kada te ne pogodi ponoć, već tišina posle Ponekad dođe Nova godina, a ti nemaš šta da slaviš. Prođe ponoć, čuju se vatrometi, svi grle nekog, a tebe ne grli niko. Ne zato što si sam – već zato što se osećaš prazno. I ne znaš kako to da objasniš.

U noći kada svi traže svetlo, on peva iz tame Postoji nešto u glasu Ace Lukasa što prepoznaješ i pre nego što te pogodi prvi stih. To nije samo muzika. To je iskustvo, borba, prošlost pretočena u melodiju. U noći kada svi pokušavaju da zaborave, Lukas te poziva da se

Godina je završila bez aplauza. Nemaš ni slike, ni potvrde, ni trofeje. Samo ti – pomalo umoran, ali i dalje ovde. I dok svi sabiraju uspehe, ti brojiš trenutke kad si želeo da odustaneš, ali nisi. Možda nisi postigao ono što si želeo. Možda si preživeo ono što nisi mislio

Pesma koja ne traži da budeš srećan Postoje nastupi koji te nateraju da se nasmeješ. A postoje i oni koji ti dozvole da konačno prestaneš. Doček Nove godine uz Acu Lukasa nije večera u rukavicama – to je sirova, ogoljena, istinita emocija. On ne traži da budeš nasmejan. On peva

Nešto mora da ode da bi nešto moglo da dođe Nova godina često se prikazuje kao trka: ciljevi, planovi, odluke, nova verzija sebe. Ali niko ne priča o oproštaju. O onom tihom momentu kad sedneš pred ponoć i pogledaš sve što si bio – i odlučiš da više ne nosiš

Pesma koja zna kako zvuči tvoje ćutanje Ima pesama koje ne uđu kroz uši, već se zakače za grudi. One koje ne možeš slušati dok radiš nešto drugo. Kada krene Lukas, život stane – jer znaš da dolazi pesma koja je već bila deo tebe, mnogo pre nego što si

Kada ništa veliko nije ni počelo ni završilo Postoje godine koje nisu ni sjajne ni tragične. Ne pamtiš ih po velikim gubicima, ali ni po velikim uspesima. Samo… prođu. Kao senka dana koji nikada nije svanuo do kraja. I baš takve godine, one „između“, umeju da nas umore najviše. To

Refreni koje pamtimo više od godina Negde između prve čaše i poslednje želje, u noći kada staro postaje prošlost, a novo još ne kuca na vrata, Lukašev glas probija sve. Nije to samo nastup. To je dokument jedne emocije, snimak večeri koja ne zna za vreme. Kad peva „Upali svetlo“,