Kada ne znaš da li nešto završava ili tek počinje
Nova godina se često doživljava kao crta, kao jasna linija između onog što je bilo i onog što dolazi. Ali istina je – ništa se ne preseče u ponoć. Tuga ne zna za kalendar. Pitanja ne prestaju samo zato što si čuo odbrojavanje. A ni nada ne dolazi u tačno zakazanom trenutku.
Možda ovu godinu završavaš bez osećaja da si išta zatvorio. Možda te ništa ne raduje, ali te ništa više i ne boli. Možda si negde na sredini – između tuge koju si prerastao i mira koji još nisi sasvim pronašao. I upravo tu, u toj sivoj zoni, odvija se ono najvažnije: tvoje tiho sazrevanje.
Ništa ne moraš da osećaš – samo dozvoli da budeš
Pritisak da budeš srećan za Novu godinu ume da bude tiši od vatrometa, ali daleko snažniji. Svi kao da očekuju da se smeješ, da slaviš, da „ostaviš sve loše iza sebe“. A ti možda samo želiš da zadržiš tišinu. Da ne pričaš, ne objašnjavaš, ne glumiš.
Nije slabost ako ne osećaš ništa. Nije poraz ako ne znaš šta da poželiš. Neki dočeci ne traže glasnoću – već prisutnost. Ako u ponoć samo udahneš dublje nego inače, i to je dovoljno. To je priznanje da jesi. I da ostaješ.
Mir ponekad ne dođe naglo – već se ušunja
Možda ne znaš kada si tačno prestao da se boriš protiv svega. Možda si samo u jednom trenutku zatekao sebe kako više ne tražiš odgovore, već prihvataš pitanja. I tada si shvatio – mir nije trenutak. Mir je proces.
U toj noći kada svi podižu čaše, ti možda samo spuštaš ramena. I to je znak. Znak da si umoran, ali i da si prošao kroz nešto. Da se vraćaš sebi, polako. Bez buke. Bez plana. Samo sa jednim tihim osećajem: „Biće dovoljno i ovako.“
Zaključak: Možda ova godina ne donosi sreću – ali donosi tebe
Ne moraš znati kako ćeš dalje. Ne moraš imati rezolucije, ni ciljeve, ni planove. Možda ti je ova godina samo donela jedno – tebe. Ne verziju za druge, ne sliku za mreže, već onog pravog sebe. Umornog, ali stvarnog.
I ako ništa drugo, ako u ponoć ne budeš imao ništa osim daha i tišine – imaćeš sve što ti treba za sledeći korak. I to je više nego dovoljno.