Godina je završila bez aplauza. Nemaš ni slike, ni potvrde, ni trofeje. Samo ti – pomalo umoran, ali i dalje ovde. I dok svi sabiraju uspehe, ti brojiš trenutke kad si želeo da odustaneš, ali nisi.
Možda nisi postigao ono što si želeo. Možda si preživeo ono što nisi mislio da možeš. To se ne piše u biografijama. To se ne objavljuje na mrežama. To se nosi tiho, kao medalja koju niko ne vidi, ali ti znaš koliko je teška.
Postoje godine koje ne naprave buku, ali ti promene hod. Ne zbog onoga što su donele, već zbog onoga što su ti oduzele – iluzije, očekivanja, zavisnosti od tuđeg mišljenja. I kad se sve slegne, shvatiš: nisi isti. Nisi više onaj koji sve trpi. Ni onaj koji ćuti zarad mira. Naučio si da ponekad, jedini mir koji vredi je onaj koji imaš sa sobom.
Možda si ove godine izgubio nekog. Možda si prvi put bio sam u ponoć. Možda si prvi put sebi priznao da ti nešto fali, a da to niko drugi ne može da popravi. I možda baš zato, ova godina, iako nije bila lepa, bila je stvarna. I možda ti je upravo to trebalo.
Nije tvoja snaga u svemu što si postigao. Tvoja snaga je u svemu što si prećutao, izdržao, oprostio, otpustio. U svemu što te nije slomilo, iako je moglo. U danima kada si ustao, iako si mogao da ostaneš.
Neka sledeća godina bude laka. Ali nemoj zaboraviti ovu. Jer ona te je naučila kako izgledaš kada više nemaš kud, a ipak ideš dalje. I kako zvučiš kada nemaš reči, ali tvoja tišina postane molitva.
Ako ništa drugo – preživeo si. A to je početak nečeg većeg nego što misliš.