Nekih godina jednostavno ne želimo da ih sabiramo. Ne želimo da pravimo spiskove uspeha ni da se prisećamo momenata. Ne želimo da brojimo, da analiziramo, da se trudimo da sve složimo u neku smislenu celinu. Jer, istina je – ponekad je dovoljno što smo ih preživeli.
I baš zato nam je Nova godina potrebna više nego ikad. Ne kao slavlje, ne kao obaveza, ne kao društveni kalendar. Već kao oslobađanje. Kao granica između „bilo je“ i „može da bude“. Kao trenutak u kom izdišeš sve ono što nisi stigao da podeliš s drugima i odlučiš da ne moraš da nosiš dalje ništa što ti više ne pripada.
U takvim trenucima, ne tražiš savršeni doček. Tražiš mesto koje te neće pitati mnogo. Gde ćeš moći da ćutiš ako ti se ćuti. Da pevaš ako ti iz duše izlazi. Da stisneš čašu u ruci i zadržiš suzu ako ti dođe. Gde možeš da budeš svoj, i kada ti nije lako da budeš bilo šta.
I zato doček uz Aca Lukasa za mnoge ljude nije samo izlazak. On je ispušni ventil. Luka koja te primi takvog kakav jesi. Sa svojim godinama, svojim borbama, svojim neuspesima koje ne nosiš kao krst, nego kao dokaz da si još ovde. I kad zapeva – kao da ti otključa sve ono što si čuvao u sebi. Sve one tuge koje nisi znao gde da ostaviš. Sve radosti koje si zaboravio da zaslužuješ.
U sali punoj ljudi, možda prvi put osetiš da nisi sam. Jer svi ti ljudi, svako sa svojom pričom, zapravo traže isto. Trenutak slobode. Trenutak u kojem nije bitno šta će biti sutra. Bitno je samo da večeras znaš da si uspeo – da stigneš dovde. I da imaš pravo da slaviš iako nisi sve postigao.
Neka Nova godina ne bude tačka. Neka bude zarez. Neka bude samo duboki dah pre nego što ponovo kreneš. A ako postoji glas koji zna kako izgleda i tuga i snaga – onda znaš da si na pravom mestu.